ТИХИ УДАР, КОМУНАЛНОМ ПОЛИЦИЈОМ

Најновији "план" актуелне власти у Србији - да се повећају овлашћења паравојне формације, тзв.  "Комуналне полиције"  - само је последњи чин у драми, за коју су сценарио написали милошевићевско-јуловски разбојници, а режирао ју је "пропали све са наполеоновим синдромом", Борис Говно Тадић.

Подли план лансиран је још с почетка "деведесетих" - да се прогресивно смањује моћ, а самим тим и утицај, војске, као једног од малобројних преосталих стубова који је још имао какав-такав ауторитет у народу и фактичку моћ да спречи лагано утоноће Србије у национал-социјализам. Примат над ослабљеном војском добила је полиција, моћно оружје у рукама владајуће клике и наизглед несавладиви заштитник њихових позиција у крађи, распродаји и бахаћењу.

Уз "малу помоћ пријатеља" (читај: ЦИА, Ми6 и тд.), полиција се, међутим, разбила у парам-парчад на октобарским демонстрацијама 2000. године, уз завршни ударац задат расформирањем ЈСО, и никад после тога се оперативно није опоравила, бар не у мери да би постала поуздан заштитник режима.

Онда се бандитска клика окупљена око Бориса Говно Тадића, и скривена иза некад славног имена Демократске странке, досетила да направи партијску паравојску, СА одреде, као нуклеус будућих модерних СС формација, под контролом (сиц!) политичке скупине људи са префиксом "демократска". Само по себи делује перверзно, али, јасније је када се зна да  у лидерским странкама, какве су све у Србији, чланство (махом поштени људи) нити има увида, нити има право гласа, када су у питању "послови" врхушке. Углавном, тако је настала Комунална полиција.

Ничија није горела до зоре, а Тадићева још краће: када су бедне остатке Демократске странке на власти наследили трансвертитовани "вадикали", наследили су и идеалан механизам за "легалну" заштиту својих мафијашких послова и интереса. Погађате: Комуналну полицију. Уз ограду да овог пута нема ни моралне дилеме, јер држава поново клизи у национал-социјализам.

Отуда не треба да чуде ове "идеје" о повећавању надлежности, "наоружања", укупне опремљености и броја чланова Комуналне полиције. Уместо оперативно уништене и потчињене војске, и развлашћене и обезглављене праве полиције, која (мора да) делује у складу са Уставом и законом, ви ћете, драги грађани Србије, добити озбиљну партијску паравојску, која ће живот у Србији "утеривати" на основу некаквих уредби, решења и наређења. Каква перфидна, а једноставна "цака" да се избегне сваки други сегмент правне државе, и све повери у руке извршној власти. И то утеривање вас у ред, мимо закона, кроз руке партијских билмеза, полукриминалаца и сеоских силеџија, опет ћете ви да платите - кроз ваше смањене плате и пензије.

Те идеје више нису ствар овог или оног тумачења Устава. То је већ озбиљна претња која има видљиве карактеристике државног удара, делимично "провученог" кроз једномислеће органе политичке, тј законодавне, власти.

Не заборавите: Хајнрика Химлера већ имају. То је онај у црној гардероби, што су му уста пуна Че Геваре.

Одатле, па до "ноћи дугих ножева", пут је кратак.

Па, срећно вам било, и наставите да се главе забијене у песак бавите "суштинском" дилемом - да ли нам је боље са Русијом или ЕУ.

ШЕШЕЉОРОГА

Не мислим да ће Шешељев повратак у Србију произвести било какав озбиљнији политички потрес, који би на било који начин могао да уздрма власт.

Још је мање вероватно да би болесни, измучени и фрустрирани Шешељ могао да буде та обједињавајућа карика, која би окупила уситњену, обезглављену, безидејну и искомплексирану српску опозицију.

Плашим се, пре, да ће га власт, контролишући објављено у медијима, представити као деценијског шарлатана или лудака, "ето ми смо све учинили за њега, а он нас напада"... Треба ли сумњати колико ће грађана у Србији прихватити такву верзију? За бабе, које уместо штампе купују "Курир" и "Информер" заједно, а само одјутрос их у лифту моје зграде видех три тако наоружане, сам сигуран. Шта Шешељ, и где, може да спочита власти, а да га она десетоструко не поклопи? Чиме да их "погоди"? Па, да нема ђон уместо образа, актуелна политичка врхушка одавно би сместила Слину, на пример, да скупља паучину на каквој полиитчкој полици.

Опозиција, подељена сопственом суревњивошћу и овоштала у суштинској немоћи, пустиће Шешеља да "кевће" док год буде ценила да од тога може да има неку корист; кад процени супротно, пустиће га низ воду. То понашање смо већ виђали. Морал, доследност, приврженост, поштење? Па неко с таквим особинама у опозицији свећом мора да се тражи. Ноторне дебилчине, типа Борис Говно Тадић, неће моћи чак ни то, јер имају проблем да прихвате нечију интелектуалну супериорност.

Постоји и она трећа прича - а то је истина да Шешељ реално нема шта да понуди, најпре због чињенице да његова улога у догађајима с краја 20. века није расчишћена, а друго, због чињенице да се толико пута бламирао, још од развлачења некаквог медиокритета наводног потомка Немањића, па надаље - да његовом "иде вук" више нико не верује.

Тако Шешељ, у ствари, служи само као бабарога. Шешељорога. Власти,  да још једном  причом скрене пажњу са сопствених неуспеха и одговорности, опозицији, да мало плаши мечку решетом јер ничим другим и не може, а самом Шешељу да се добро забави.

Јер, једино на шта Шешељ може сигурно да рачуна, ако му је због здравственог стања до тога уопште стало, је чињеница да је стварна, реална жртва Хашког трибунала.

Ни у једном од модерних правних система, посебно у државама које су главни заговорници и патрони Хашког трибунала, није могуће да иједан оптуженик проведе толико у притвору без изрицања пресуде. Основна уставна права, свуда, на нивоу основних људских права, су право на фер суђење и право на суђење у разумном року. Шешељ је, најпре, више од четири ипо године чекао на почетак суђења уопште. Ако се изузму две осуде због откривања имена сведока (укупно 2 године и 9 месеци) и једна због непоштовања суда (на две године), још седам година је провео у притвору без изрицања пресуде. Утисак од кога се тешко одбранити је да га Хаг сада пушта на слободу у нади да је довољно тешко болестан и да ће брзо умрети, и тако помоћи да се и распали хашки систем, и владе држава уплетених у целу ујдурму, па и српски политичари, извуку од потребе да образлажу и бране нешто шта не би могли да одбране.


Далеко од тога да сам какав фан Војислава Шешеља. Још даље, да као човек могу да станем иза његових речи или дела, посебно од оног момента када су престале да представљају добар извор забаве и почеле да производе стварне последице. Коначно, заговорник сам потребе да се казнена политика максимално пооштри и да се уместо обичног затвора за извршиоце тешких дела врати стара добра робија.


Али, правник из мене подсећа да нема казне без кривичног дела, а кривичног дела ако није претходно прописано,  да је боље ослободити стотину криваца, него осудити једног невиног, и да чак и највећи злочинац има право на фер суђење, у коме ће се у законом омеђеном поступку, правоснажно утврдити кривица и одредити казна.


А Хаг је по том питању сумњив од почетка, тј од када је, противно основним правним правилима, креирао кривична дела и казне у складу са оним за шта терети оптужене, а не обрнуто.