ДАНАС ЈЕ 8. МАРТ 1991.

На данашњи дан, пре 24 године...
Извештавао сам, са још неколико колега из редакције,  са првог великог опозиционог митинга у Србији. "Новости" су тада - тврдим! - имале најпрофесионалнији и најнеутралнији извештај од свих медија.
Вук је говорио, окружен статистима реда Милан Комненић, са балкона Народног позоришта.
Полиција је заливала грађане хладном, уместо топлом водом.
У истом моменту када и на најратоборније демонстранте, бацили су сузавац са кровова околних зграда на мирне грађане са децом на потезу "Руски цар" - "Мажестик".
Испуштао сам племениту душу од сузавца, држећи се за једно тада младо дрво испред "Мажестика".
У то време неупоредиво мање телесне масе него сад,  а свакако кудикамо ситнији од мене, Саша Тимофејев је - хватајући ме за крагну јакне - покушавао да ме задржи да се не побијем са полицајцем, који ме је пре тога, иако сам био јасно идентификован као новинар, опајдарио два-трипут пендреком по бубрезима. Били смо тад млади, амбициозни, препуни енергије и ентузијазма.
Погинули су Недељко Косовић и Бранивој Милиновић.
Полицајца Недељка, убили су неки демонстранти, као пса, мотком и каменом. Дечака Бранивоја неки полицајци убили су као пса, из службеног оружја.
Једини задатак, који у 30 година бављења новинарством нисам могао да обавим - нисам имао снаге да одем у породицу страдалог 17-годишњег дечака.
Горела је ТВ Бастиља.
Еуфорични, а неки и пијани, људи су бесциљно тумарали центром града,  који је подсећао на какво апокалиптично разбојиште, у ком су горела полицијска возила, гуме и канте за смеће, каменице, изваљена калдрма и жардињере биле посвуда и зјапили разбијени излози.
Тенкови су изашли на улице Београда.

У зграду "Борбе" упао је полицајац, тражећи кознакога; поново сам испао дежурни бунџија супротстављајући се том нападу на слободу медија. Луду главу тад ми је спасио колега Предраг Мрмак - "враћај се, мали, јеси ли луд".
Као у магновењу, лутао сам дуго градом, иако посла више није било.
Град је био уништен, ми смо сви били у шоку, али је постојала нада да ће бити боље.
Као што је 5. октобра постојало уверење да не може бити горе.
Испало је да су то само датуми. Да нису сванули ни 10. март, ни 6. октобар.
Да су се вође "револуције" позиционирале, обогатиле, искористиле енергију, незадовољство или несрећу обичног човека и издале га.
Сада смо опет тамо где смо били 8. марта 1991. године.
И треба да једемо говна.

ШЕШЕЉОРОГА

Не мислим да ће Шешељев повратак у Србију произвести било какав озбиљнији политички потрес, који би на било који начин могао да уздрма власт.

Још је мање вероватно да би болесни, измучени и фрустрирани Шешељ могао да буде та обједињавајућа карика, која би окупила уситњену, обезглављену, безидејну и искомплексирану српску опозицију.

Плашим се, пре, да ће га власт, контролишући објављено у медијима, представити као деценијског шарлатана или лудака, "ето ми смо све учинили за њега, а он нас напада"... Треба ли сумњати колико ће грађана у Србији прихватити такву верзију? За бабе, које уместо штампе купују "Курир" и "Информер" заједно, а само одјутрос их у лифту моје зграде видех три тако наоружане, сам сигуран. Шта Шешељ, и где, може да спочита власти, а да га она десетоструко не поклопи? Чиме да их "погоди"? Па, да нема ђон уместо образа, актуелна политичка врхушка одавно би сместила Слину, на пример, да скупља паучину на каквој полиитчкој полици.

Опозиција, подељена сопственом суревњивошћу и овоштала у суштинској немоћи, пустиће Шешеља да "кевће" док год буде ценила да од тога може да има неку корист; кад процени супротно, пустиће га низ воду. То понашање смо већ виђали. Морал, доследност, приврженост, поштење? Па неко с таквим особинама у опозицији свећом мора да се тражи. Ноторне дебилчине, типа Борис Говно Тадић, неће моћи чак ни то, јер имају проблем да прихвате нечију интелектуалну супериорност.

Постоји и она трећа прича - а то је истина да Шешељ реално нема шта да понуди, најпре због чињенице да његова улога у догађајима с краја 20. века није расчишћена, а друго, због чињенице да се толико пута бламирао, још од развлачења некаквог медиокритета наводног потомка Немањића, па надаље - да његовом "иде вук" више нико не верује.

Тако Шешељ, у ствари, служи само као бабарога. Шешељорога. Власти,  да још једном  причом скрене пажњу са сопствених неуспеха и одговорности, опозицији, да мало плаши мечку решетом јер ничим другим и не може, а самом Шешељу да се добро забави.

Јер, једино на шта Шешељ може сигурно да рачуна, ако му је због здравственог стања до тога уопште стало, је чињеница да је стварна, реална жртва Хашког трибунала.

Ни у једном од модерних правних система, посебно у државама које су главни заговорници и патрони Хашког трибунала, није могуће да иједан оптуженик проведе толико у притвору без изрицања пресуде. Основна уставна права, свуда, на нивоу основних људских права, су право на фер суђење и право на суђење у разумном року. Шешељ је, најпре, више од четири ипо године чекао на почетак суђења уопште. Ако се изузму две осуде због откривања имена сведока (укупно 2 године и 9 месеци) и једна због непоштовања суда (на две године), још седам година је провео у притвору без изрицања пресуде. Утисак од кога се тешко одбранити је да га Хаг сада пушта на слободу у нади да је довољно тешко болестан и да ће брзо умрети, и тако помоћи да се и распали хашки систем, и владе држава уплетених у целу ујдурму, па и српски политичари, извуку од потребе да образлажу и бране нешто шта не би могли да одбране.


Далеко од тога да сам какав фан Војислава Шешеља. Још даље, да као човек могу да станем иза његових речи или дела, посебно од оног момента када су престале да представљају добар извор забаве и почеле да производе стварне последице. Коначно, заговорник сам потребе да се казнена политика максимално пооштри и да се уместо обичног затвора за извршиоце тешких дела врати стара добра робија.


Али, правник из мене подсећа да нема казне без кривичног дела, а кривичног дела ако није претходно прописано,  да је боље ослободити стотину криваца, него осудити једног невиног, и да чак и највећи злочинац има право на фер суђење, у коме ће се у законом омеђеном поступку, правоснажно утврдити кривица и одредити казна.


А Хаг је по том питању сумњив од почетка, тј од када је, противно основним правним правилима, креирао кривична дела и казне у складу са оним за шта терети оптужене, а не обрнуто.