ДАНАС ЈЕ 8. МАРТ 1991.

На данашњи дан, пре 24 године...
Извештавао сам, са још неколико колега из редакције,  са првог великог опозиционог митинга у Србији. "Новости" су тада - тврдим! - имале најпрофесионалнији и најнеутралнији извештај од свих медија.
Вук је говорио, окружен статистима реда Милан Комненић, са балкона Народног позоришта.
Полиција је заливала грађане хладном, уместо топлом водом.
У истом моменту када и на најратоборније демонстранте, бацили су сузавац са кровова околних зграда на мирне грађане са децом на потезу "Руски цар" - "Мажестик".
Испуштао сам племениту душу од сузавца, држећи се за једно тада младо дрво испред "Мажестика".
У то време неупоредиво мање телесне масе него сад,  а свакако кудикамо ситнији од мене, Саша Тимофејев је - хватајући ме за крагну јакне - покушавао да ме задржи да се не побијем са полицајцем, који ме је пре тога, иако сам био јасно идентификован као новинар, опајдарио два-трипут пендреком по бубрезима. Били смо тад млади, амбициозни, препуни енергије и ентузијазма.
Погинули су Недељко Косовић и Бранивој Милиновић.
Полицајца Недељка, убили су неки демонстранти, као пса, мотком и каменом. Дечака Бранивоја неки полицајци убили су као пса, из службеног оружја.
Једини задатак, који у 30 година бављења новинарством нисам могао да обавим - нисам имао снаге да одем у породицу страдалог 17-годишњег дечака.
Горела је ТВ Бастиља.
Еуфорични, а неки и пијани, људи су бесциљно тумарали центром града,  који је подсећао на какво апокалиптично разбојиште, у ком су горела полицијска возила, гуме и канте за смеће, каменице, изваљена калдрма и жардињере биле посвуда и зјапили разбијени излози.
Тенкови су изашли на улице Београда.

У зграду "Борбе" упао је полицајац, тражећи кознакога; поново сам испао дежурни бунџија супротстављајући се том нападу на слободу медија. Луду главу тад ми је спасио колега Предраг Мрмак - "враћај се, мали, јеси ли луд".
Као у магновењу, лутао сам дуго градом, иако посла више није било.
Град је био уништен, ми смо сви били у шоку, али је постојала нада да ће бити боље.
Као што је 5. октобра постојало уверење да не може бити горе.
Испало је да су то само датуми. Да нису сванули ни 10. март, ни 6. октобар.
Да су се вође "револуције" позиционирале, обогатиле, искористиле енергију, незадовољство или несрећу обичног човека и издале га.
Сада смо опет тамо где смо били 8. марта 1991. године.
И треба да једемо говна.

БОРИС ТАДИЋ - ДИЈАГНОЗА ЈЕДНЕ ПАТОЛОГИЈЕ

Колико је гована спреман да поједе, и шта је све способан да уништи Борис Тадић, само да би имао мало власти, мало тапшања по рамену, мало "важности" и да се мало пита за нешто?

Колико је Борис Тадић спреман да се ниско спусти - од фелације, до љубљења стопала - да би измирио непомирљиво, спојио неспојиво, избрисао очигледно... да би могао несметано да износи своје "визије" и "мишљења", до којих, најчешће, није стало ником живом, па ни оним кравама које је мазио?

Тај патолошки егоцентрик, болесни политички егзибициониста, уништио се све чега се дохватио, све што је могао да уништи, и иако је више пута бачен у блато - и на председничким, и на страначким изборима - одбио је да се повуче из политичког живота док још има зену ауторитета као бивши председник Републике. То нагони на уверење да постоји озбиљна дијагноза у случају  Борис Тадић, али да је, на жалост, лечење уместо у специјализованој установи, спроведено у јавном животу Србије.

Борис Тадић је директни и највећи кривац за све што се у Србији дешава последњих 8 година: управо због болесне опсесије да има власт и да се за све пита. Тешко је рећи које је зло прво учинио, јер свако које је чинио, водило је другом, и круг се тако затварао, чинећи перпетуум мобиле људског и политичког бесчашћа.

Док је био на челу Србије, мешајући се, незвано и неуставно, у све - постигао је највеће задужење Србије од "демократских промена" наовамо.  Ни од каквих марифетлука, рачунајући и пуштање на слободу у другој држави за двоструко убиство осуђеног убице, који је усто у бекству - није се устручавао, само зарад изборних поена и политичког рејтинга. За то време Србија је урушавана, постајући жртва масовне тајкунизације - људи који су били чланови или у блиској вези са његовом странком (или боље речено његовом интересном групом у странци) богатили су се брзо и дрско, на невероватне, по правилу нелегалне начине. Док је већина становништва рапидно осиромашивала. То је његово прво убијање демократске идеје и шансе у Србији.

Док је био на челу Демократске странке, од луче вишестраначја направио је компромитовану, корумпирану организацију, из које су бежали они обични, нормални људи, одани демократској идеји, искрени борци за демократизацију Србије. ДС се после Тадићевог ваљања у катрану и перју, двапут, после чега би се свако нормалан повукао у дубоку илегалу бар десет година, да се све заборави - коначно распала на "три половине". Безвредне, безутицајне, слабашне странчице, које сад служе само као украс у илузији вишестраначја. Његова је директна "заслуга" и човек који се сад налази на челу бедног остатка ДС, а који му је, опет, из личних мотива и разлога, "помогао" да се догоди шта се догодило. Тадић би комотно могао да парафразира Месићеву историјску изјаву: "Посао сам обавио, Демократске странке више нема". То је друго убијање демократске идеје и шансе у Србији. 

Следеће Тадићево убијање демократске идеје и шансе у Србији је давање "вештачког дисања" странкама које су Србију водиле до 2000. године, на челу са Социјалистичком партијом Србије. Директно је, из најнижих побуда и користољубља, политички васкрсао људе - или "људе" - којима је требало судити, за злочине против сопственог народа и државе, и неких других народа. Уместо тога, дао им је својеврсну амнестију, кроз демагошку форму "историјског помирења", изједначивши оне који су се борили за бољу Србију, са онима који представљају једно од највећих зала Србије. Тако је од кандидата за робијаше добио политичке уцењиваче, који су више него добро искористили "другу шансу" пресвукавши се у највеће борце за народни, национални и државни интерес.

Његово наредно, а сигуран сам не и последње, убијање демократске идеје и шансе у Србији, је његов "политички васкрс" у форми некакве странке "отпадника" од матичне ДС. Најпре оснивањем, а потом и "деловањем" те организације, коначно је и неповратно доказао и свој људски и политички "карактер" и "морал", као и разлоге постојања НДС. А то је - давање илузије демократичности једнопартијској власти и илузије легитимитета истомислећој Србији само интересно раздвојеној у пар странака.

Борис Тадић се тако уписао на високо место историје бесчашћа и неморала у Србији.