ДАНАС ЈЕ 8. МАРТ 1991.

На данашњи дан, пре 24 године...
Извештавао сам, са још неколико колега из редакције,  са првог великог опозиционог митинга у Србији. "Новости" су тада - тврдим! - имале најпрофесионалнији и најнеутралнији извештај од свих медија.
Вук је говорио, окружен статистима реда Милан Комненић, са балкона Народног позоришта.
Полиција је заливала грађане хладном, уместо топлом водом.
У истом моменту када и на најратоборније демонстранте, бацили су сузавац са кровова околних зграда на мирне грађане са децом на потезу "Руски цар" - "Мажестик".
Испуштао сам племениту душу од сузавца, држећи се за једно тада младо дрво испред "Мажестика".
У то време неупоредиво мање телесне масе него сад,  а свакако кудикамо ситнији од мене, Саша Тимофејев је - хватајући ме за крагну јакне - покушавао да ме задржи да се не побијем са полицајцем, који ме је пре тога, иако сам био јасно идентификован као новинар, опајдарио два-трипут пендреком по бубрезима. Били смо тад млади, амбициозни, препуни енергије и ентузијазма.
Погинули су Недељко Косовић и Бранивој Милиновић.
Полицајца Недељка, убили су неки демонстранти, као пса, мотком и каменом. Дечака Бранивоја неки полицајци убили су као пса, из службеног оружја.
Једини задатак, који у 30 година бављења новинарством нисам могао да обавим - нисам имао снаге да одем у породицу страдалог 17-годишњег дечака.
Горела је ТВ Бастиља.
Еуфорични, а неки и пијани, људи су бесциљно тумарали центром града,  који је подсећао на какво апокалиптично разбојиште, у ком су горела полицијска возила, гуме и канте за смеће, каменице, изваљена калдрма и жардињере биле посвуда и зјапили разбијени излози.
Тенкови су изашли на улице Београда.

У зграду "Борбе" упао је полицајац, тражећи кознакога; поново сам испао дежурни бунџија супротстављајући се том нападу на слободу медија. Луду главу тад ми је спасио колега Предраг Мрмак - "враћај се, мали, јеси ли луд".
Као у магновењу, лутао сам дуго градом, иако посла више није било.
Град је био уништен, ми смо сви били у шоку, али је постојала нада да ће бити боље.
Као што је 5. октобра постојало уверење да не може бити горе.
Испало је да су то само датуми. Да нису сванули ни 10. март, ни 6. октобар.
Да су се вође "револуције" позиционирале, обогатиле, искористиле енергију, незадовољство или несрећу обичног човека и издале га.
Сада смо опет тамо где смо били 8. марта 1991. године.
И треба да једемо говна.

КУРЧЕВИТИ СРБИ, БЕЗ ВИЈАГРЕ

Курчевити Срби. Народ најстарији, после амеба. Народ небески. Косово 1389, и пораз који је у ствари победа. Јер је "наш херој" распорио "ону њихову пичкицу", уз девизу "кољи вола за кило меса". Јер мит.

Курчевити Срби. Њима је највећи, и увек дигнут. Јебу, па растурају, а оне само цвиле и траже још српског паламара. Ту силовања нема: она сама иште, иако то можда не зна. Буздован Краљевића Марка, који није био турски слуга и подрепаш, омиљена је српска парабола, после секире - којом кум куму није скратио живот због власти и сласти... јер кумство је, ипак светиња. И после, наравно, виљушке - јер Срби нису јели из валова, као она стока германска, већ о`ма` виљушком. Јер православци.

Курчевити Срби. Сами, против целог света, наравно - на светлој страни, поваздан. Кад год. И где год. Често, најчешће, сами, али праведни. Мученици. Чак и они који највеће српске светиње и интересе бране у Београду. Јер патике. И кад бију жене, децу  и педере. Јер мотка из раја. И кад серундају из кафане уз месиште и ракијчину. Јер мотика одвратна.

Курчевити Срби. Од свих епопеја, две су "прве међу једнакима". Косово 1389, грдно губилиште кад одоше Србљи у небеса, и Цер-Колубара-Солун (1914.-1918.), после чега Србљи жртвоваше државу за подјармљене Словенце и Хрвате, који то пак више пута врнуше ножем у леђа, а и у пределу гркљана.

А кад вијагре за курчевитост нестане...
Светле епопеје потамне. Образовање је, очигледно, страдало још раније.
На примеру једног истраживања агенције "Нина медија" за ТВ Прва (од 30. октобра до 4. новембра на узорку од 1.200 испитаника):

1. Које године је избио Први светски рат?
- 1941. вели 8,4 одсто; 1912. мисли 5,9 одсто; 1918. наводи 4,4 одсто; 1913. године - 3%! Само 44,4 одсто зна да је то 1914.година.
Није ли то ОНАЈ рат, без чијег помињања ни једно славље не почиње, за које страданије се везује свака српска судбина од почетка ХХ века наовамо, опеван у песмама и песмама (не мислим на Винавера, на пример, а и ко је тај)? Кад је почео? ЦВРЦ, ПРЦ!

2. Ко је одговоран за Први светски рат?
- "не знам" - 48,5 одсто; "појединац" - 27,7 одсто; "нека држава" - 22 одсто; "остало" - 1,9 одсто.
Уз овакво знање, врло лако је пласирати тврдњу да су одговорни Србија и Срби и да их треба перманентно кажњавати, бар наредних неколико векова. ЦВРЦ, ПРЦ!

3. Ако је појединац одговоран, ко је то?
- Гаврило Принцип (25,4 одсто); Адолф Хитлер (1,8 одсто); Франц Фердинанд (0,5 одсто). 
Мучени Гаврило јесте, сва је прилика, заср`о. Ал` што је Адолф уср`о мотку, као каплар и пуковски курир... ЦВРЦ, ПРЦ!

4. Ако је одговорна нека држава, која је?
- Аустроугарска (10,5); Немачка (5,8); Србија (1,6); Велике стране силе (1,4); Турска (1,3); Аустрија (1,3).
Добро, овде смо већ мало ближи истини. Мада, мукице Турци,  дежурни српски кривци за све лоше, надрљаше овде, ни криви ни дужни. ЦВРЦ, ПРЦ!

5. А ко је највећи српски јунак из Првог светског рата?
- "не знам" (60,9 одсто); Живојин Мишић (15 одсто); Степа Степановић (6,8); Карађорђе (3,5); остало (2,4); Гаврило Принцип (2,3); Радомир Путник (1,5); Милош Обилић (1,0 одсто); Петар Бојовић (0,9 одсто).
А и како би знали ко је највећи "првосветскоратовски" јунак, куд толико највећих јунака у јуначкој историји Срба и Србије? Тако се, некако, ушуњаше и Карађорђе (због оног "кара", гарант!) и Обилић... А можда и јесу, јер у Србаља, рат је непрекидно стање. ЦВРЦ, ПРЦ!

6. Која је историјска улога Гаврила Принципа?
- патрота (28,2 одсто); јунак (24,4 одсто); атентатор (22,7 одсто);  убица (3,2%); без одговора (19 одсто); "остало" (2,4 одсто).
Реално, овде се свака прошлост мало-мало изнова преиспитује, бели постају црни и обрнуто, све на по неколико година... ко би онда принципијелно знао ко је и шта је Принцип? ЦВРЦ, ПРЦ!



Е, моји Срби. Какви сте, колико сте образовани, колико знате и умете - добро још уопште и постојите.