понедељак, 09. март 2015.

ДАНАС ЈЕ 8. МАРТ 1991.


На данашњи дан, пре 24 године...
Извештавао сам, са још неколико колега из редакције,  са првог великог опозиционог митинга у Србији. "Новости" су тада - тврдим! - имале најпрофесионалнији и најнеутралнији извештај од свих медија.
Вук је говорио, окружен статистима реда Милан Комненић, са балкона Народног позоришта.
Полиција је заливала грађане хладном, уместо топлом водом.
У истом моменту када и на најратоборније демонстранте, бацили су сузавац са кровова околних зграда на мирне грађане са децом на потезу "Руски цар" - "Мажестик".
Испуштао сам племениту душу од сузавца, држећи се за једно тада младо дрво испред "Мажестика".
У то време неупоредиво мање телесне масе него сад,  а свакако кудикамо ситнији од мене, Саша Тимофејев је - хватајући ме за крагну јакне - покушавао да ме задржи да се не побијем са полицајцем, који ме је пре тога, иако сам био јасно идентификован као новинар, опајдарио два-трипут пендреком по бубрезима. Били смо тад млади, амбициозни, препуни енергије и ентузијазма.
Погинули су Недељко Косовић и Бранивој Милиновић.
Полицајца Недељка, убили су неки демонстранти, као пса, мотком и каменом. Дечака Бранивоја неки полицајци убили су као пса, из службеног оружја.
Једини задатак, који у 30 година бављења новинарством нисам могао да обавим - нисам имао снаге да одем у породицу страдалог 17-годишњег дечака.
Горела је ТВ Бастиља.
Еуфорични, а неки и пијани, људи су бесциљно тумарали центром града,  који је подсећао на какво апокалиптично разбојиште, у ком су горела полицијска возила, гуме и канте за смеће, каменице, изваљена калдрма и жардињере биле посвуда и зјапили разбијени излози.
Тенкови су изашли на улице Београда.
У зграду "Борбе" упао је полицајац, тражећи кознакога; поново сам испао дежурни бунџија супротстављајући се том нападу на слободу медија. Луду главу тад ми је спасио колега Предраг Мрмак - "враћај се, мали, јеси ли луд".
Као у магновењу, лутао сам дуго градом, иако посла више није било.
Град је био уништен, ми смо сви били у шоку, али је постојала нада да ће бити боље.
Као што је 5. октобра постојало уверење да не може бити горе.
Испало је да су то само датуми. Да нису сванули ни 10. март, ни 6. октобар.
Да су се вође "револуције" позиционирале, обогатиле, искористиле енергију, незадовољство или несрећу обичног човека и издале га.
Сада смо опет тамо где смо били 8. марта 1991. године.
И треба да једемо говна.

недеља, 23. новембар 2014.

ТИХИ УДАР, КОМУНАЛНОМ ПОЛИЦИЈОМ

Најновији "план" актуелне власти у Србији - да се повећају овлашћења паравојне формације, тзв.  "Комуналне полиције"  - само је последњи чин у драми, за коју су сценарио написали милошевићевско-јуловски разбојници, а режирао ју је "пропали све са наполеоновим синдромом", Борис Говно Тадић.

Подли план лансиран је још с почетка "деведесетих" - да се прогресивно смањује моћ, а самим тим и утицај, војске, као једног од малобројних преосталих стубова који је још имао какав-такав ауторитет у народу и фактичку моћ да спречи лагано утоноће Србије у национал-социјализам. Примат над ослабљеном војском добила је полиција, моћно оружје у рукама владајуће клике и наизглед несавладиви заштитник њихових позиција у крађи, распродаји и бахаћењу.

Уз "малу помоћ пријатеља" (читај: ЦИА, Ми6 и тд.), полиција се, међутим, разбила у парам-парчад на октобарским демонстрацијама 2000. године, уз завршни ударац задат расформирањем ЈСО, и никад после тога се оперативно није опоравила, бар не у мери да би постала поуздан заштитник режима.

Онда се бандитска клика окупљена око Бориса Говно Тадића, и скривена иза некад славног имена Демократске странке, досетила да направи партијску паравојску, СА одреде, као нуклеус будућих модерних СС формација, под контролом (сиц!) политичке скупине људи са префиксом "демократска". Само по себи делује перверзно, али, јасније је када се зна да  у лидерским странкама, какве су све у Србији, чланство (махом поштени људи) нити има увида, нити има право гласа, када су у питању "послови" врхушке. Углавном, тако је настала Комунална полиција.

Ничија није горела до зоре, а Тадићева још краће: када су бедне остатке Демократске странке на власти наследили трансвертитовани "вадикали", наследили су и идеалан механизам за "легалну" заштиту својих мафијашких послова и интереса. Погађате: Комуналну полицију. Уз ограду да овог пута нема ни моралне дилеме, јер држава поново клизи у национал-социјализам.

Отуда не треба да чуде ове "идеје" о повећавању надлежности, "наоружања", укупне опремљености и броја чланова Комуналне полиције. Уместо оперативно уништене и потчињене војске, и развлашћене и обезглављене праве полиције, која (мора да) делује у складу са Уставом и законом, ви ћете, драги грађани Србије, добити озбиљну партијску паравојску, која ће живот у Србији "утеривати" на основу некаквих уредби, решења и наређења. Каква перфидна, а једноставна "цака" да се избегне сваки други сегмент правне државе, и све повери у руке извршној власти. И то утеривање вас у ред, мимо закона, кроз руке партијских билмеза, полукриминалаца и сеоских силеџија, опет ћете ви да платите - кроз ваше смањене плате и пензије.

Те идеје више нису ствар овог или оног тумачења Устава. То је већ озбиљна претња која има видљиве карактеристике државног удара, делимично "провученог" кроз једномислеће органе политичке, тј законодавне, власти.

Не заборавите: Хајнрика Химлера већ имају. То је онај у црној гардероби, што су му уста пуна Че Геваре.

Одатле, па до "ноћи дугих ножева", пут је кратак.

Па, срећно вам било, и наставите да се главе забијене у песак бавите "суштинском" дилемом - да ли нам је боље са Русијом или ЕУ.

петак, 07. новембар 2014.

ШЕШЕЉОРОГА


Не мислим да ће Шешељев повратак у Србију произвести било какав озбиљнији политички потрес, који би на било који начин могао да уздрма власт.

Још је мање вероватно да би болесни, измучени и фрустрирани Шешељ могао да буде та обједињавајућа карика, која би окупила уситњену, обезглављену, безидејну и искомплексирану српску опозицију.

Плашим се, пре, да ће га власт, контролишући објављено у медијима, представити као деценијског шарлатана или лудака, "ето ми смо све учинили за њега, а он нас напада"... Треба ли сумњати колико ће грађана у Србији прихватити такву верзију? За бабе, које уместо штампе купују "Курир" и "Информер" заједно, а само одјутрос их у лифту моје зграде видех три тако наоружане, сам сигуран. Шта Шешељ, и где, може да спочита власти, а да га она десетоструко не поклопи? Чиме да их "погоди"? Па, да нема ђон уместо образа, актуелна политичка врхушка одавно би сместила Слину, на пример, да скупља паучину на каквој полиитчкој полици.

Опозиција, подељена сопственом суревњивошћу и овоштала у суштинској немоћи, пустиће Шешеља да "кевће" док год буде ценила да од тога може да има неку корист; кад процени супротно, пустиће га низ воду. То понашање смо већ виђали. Морал, доследност, приврженост, поштење? Па неко с таквим особинама у опозицији свећом мора да се тражи. Ноторне дебилчине, типа Борис Говно Тадић, неће моћи чак ни то, јер имају проблем да прихвате нечију интелектуалну супериорност.

Постоји и она трећа прича - а то је истина да Шешељ реално нема шта да понуди, најпре због чињенице да његова улога у догађајима с краја 20. века није расчишћена, а друго, због чињенице да се толико пута бламирао, још од развлачења некаквог медиокритета наводног потомка Немањића, па надаље - да његовом "иде вук" више нико не верује.

Тако Шешељ, у ствари, служи само као бабарога. Шешељорога. Власти,  да још једном  причом скрене пажњу са сопствених неуспеха и одговорности, опозицији, да мало плаши мечку решетом јер ничим другим и не може, а самом Шешељу да се добро забави.

Јер, једино на шта Шешељ може сигурно да рачуна, ако му је због здравственог стања до тога уопште стало, је чињеница да је стварна, реална жртва Хашког трибунала.

Ни у једном од модерних правних система, посебно у државама које су главни заговорници и патрони Хашког трибунала, није могуће да иједан оптуженик проведе толико у притвору без изрицања пресуде. Основна уставна права, свуда, на нивоу основних људских права, су право на фер суђење и право на суђење у разумном року. Шешељ је, најпре, више од четири ипо године чекао на почетак суђења уопште. Ако се изузму две осуде због откривања имена сведока (укупно 2 године и 9 месеци) и једна због непоштовања суда (на две године), још седам година је провео у притвору без изрицања пресуде. Утисак од кога се тешко одбранити је да га Хаг сада пушта на слободу у нади да је довољно тешко болестан и да ће брзо умрети, и тако помоћи да се и распали хашки систем, и владе држава уплетених у целу ујдурму, па и српски политичари, извуку од потребе да образлажу и бране нешто шта не би могли да одбране.


Далеко од тога да сам какав фан Војислава Шешеља. Још даље, да као човек могу да станем иза његових речи или дела, посебно од оног момента када су престале да представљају добар извор забаве и почеле да производе стварне последице. Коначно, заговорник сам потребе да се казнена политика максимално пооштри и да се уместо обичног затвора за извршиоце тешких дела врати стара добра робија.


Али, правник из мене подсећа да нема казне без кривичног дела, а кривичног дела ако није претходно прописано,  да је боље ослободити стотину криваца, него осудити једног невиног, и да чак и највећи злочинац има право на фер суђење, у коме ће се у законом омеђеном поступку, правоснажно утврдити кривица и одредити казна.


А Хаг је по том питању сумњив од почетка, тј од када је, противно основним правним правилима, креирао кривична дела и казне у складу са оним за шта терети оптужене, а не обрнуто.

субота, 06. септембар 2014.

ПАРТИЈСКА ПАРАВОЈСКА, КОМУНАЛНА ПОЛИЦИЈА




     Има ли бесмисленије и за државу мање корисне службе од Комуналне полиције? Бар у Србији.
     Упркос усвојеној - или медијски наметнутој - теорији да Комунална полиција (у даљем тексту, једна од скраћеница - КП) ради огроман, друштвено одговоран посао, на уређењу ситних животних ствари, ја тврдим супротно. Јесу замишљени као комбинација некадашњих (комуналних, тржишних...) инспектора и полиције (лишене оружја). Али, у пракси, они су само тежак буџетски баланс, у исто време недовољно квалификована опција у односу на пређашње инспекцијске службе, и потенцијално екстремно опасно оруђе у рукама владајуће олигархије.
     Хајде да изанализирамо све речено.

     Да је КП тежак буџетски баланс, јасно је и детету, а не некоме ко има иоле знања о економији. Потпуно нова служба, са новим запосленима, чијим се оснивањем само повећао број радника државне управе, јер стари инспектори (комунални, тржишни и други) нису изгубили радна места. Обука, плате, униформе, опрема, возила... А зашто? За гомилу партијских послушника (сад иде образлагање тезе о недовољној квалификацији), која за стручни део поново мора да ангажује људе из "старих" инспекција, а за део који подразумева "физичку снагу", у иоле озбиљнијим ситуацијама мора да зове праву полицију.
     Дакле, КП је ем скупо ем неефикасно средство, чија је - наоко - једина функција да "глуми" државну одлучност да раскрсти са сивом економијом, црном берзом и шверцом. Ипак, права функција КП је многоструко озбиљнија и по грађане опаснија.
Хитлер и Рем

                                                        

     Још кад је КП формирана, ја сам написао да су то, у ствари - СА одреди Демократске странке (коме је поређење нејасно, нека гугла мало). Странка самозадовољног Бориса Говно Тадића и његове гомиле "пословних партнера" и белосветских превараната мислила је да ће да влада вечно, па је за обезбеђење својих позиција и држање обичног, опљачканог народа у перманентном страху, направила сопствену, партијску паравојску. У шта се та и таква паравојска 80-ак година раније у Немачкој претворила, научили смо од учитељице живота, зар не?
     Елем, ДС је изборе изгубила много пре него што је успела да поентира употребом својих СА одреда, и на кудикамо приземнијим и простијим стварима него што су рачунали да ће им партијска паравојска затребати.    
     По опробаном рецепту преузимања власти, СНС је од ДС осим канцеларија, аутомобила и секретарица, преузео и све механизме који могу да им помогну да што дуже у тим канцеларијама, аутомобилима и на секретарицама остану. Па је преузета и партијска паравојска, СА, Комунална полиција. За злу не требало.
     Погледајте профил просечног припадника КП: "имам власт, имам силу, али сам толико велико људско и образовно ништа, да не могу да постанем прави полицајац, макар саобраћајац". Такви се брзо "шалтају" уз сваку власт, где замирише корист. Већином, дакле, класични медиокритети и бизгови са лошим или никаквим образовањем, без икакве квалитетне радне биографије. Знате ли човека, који иоле држи до себе, а да би прихватио такву дужност, без директног интереса? А тај се интерес, без обзира на напредак цивилизације, увек своди на оно античко: ти за мене обављаш најпрљавије послове, ликвидираш кога треба, а ја те заузврат пуштам да отимаш и силујеш. Не тврдим наравно да је КП отишла, или да би отишла, толико далеко, али интерес су и привилегије, плата низашта, подмићивање и слично.

СА одреди Демократске странке

Борис Говно Тадић, мали Адолф у покушају

     За сада само изоловани инциденти, у којима су комунални полицајци главни актери, говоре јасно у прилог овим тезама. Они немају ни адекватну обуку, ни потпуну контролу, ни психолошку подршку, да би могли да се баве послом у коме се 80 одсто рада своди на ауторитет и психолошку умешност, а тек 20 одсто на борбену и физичку вештину. Ни ланац команде и одговорности није онакав какав би требало да буде, већ се своди на партијске извршиоце.
     Углавном, послове КП може сасвим нормално да обавља постојећа структура инспекцијских (дакле, цивилних) служби на нивоима општина, градова и републике, уз садејство полиције. Полиција није излазила на терен, тако бејаше један од аргумената за формирање КП? Па, то се лако решава, изменама закона и подзаконских аката, како би се решило питање организације и надлежности. Али, онда имамо људе који знају свој посао (инспекторе) и људе који са пуним капацитетом то обезбеђују (полиција) уз квалитетан ланац команде и одговорности.
     Зато је добро послове стручног инспекцијског знања вратити онима који су школовани за то, послове принуде оставити полицији (ако треба појачати и боље опремити), а паравојну, бандитску формацију Комуналну полицију што пре распустити.    
     Док не буде касно и она се не претвори у оно шта се ономад изродило из СА. А за такву трансформацију довољан је малени повод.


понедељак, 18. август 2014.

ПИВОВАШАР: СКУПО ПИВО, ПРОСЕЧНА МУЗИКА, ЉУДСКИ УРИН, КОЊСКА ГОВНА

Заврши се још један Пивовашар - Beer Fest, по помодарски, мада ми није јасно што се не зове пријемчљивије духу српског језика (нпр. Београдски фестивал пива), кад већ манифестује све остале особине српског духа. Од којих ћу неке и ја поменути у наставку.

А ја сам човек који на Пивовашар оде и попије пола пива, тек да ми уста не буду сува. Моја пића су "Џек", домаћа ракија, и наравно вино. На пиво гледам са немалим презиром. На Пивовашар идем због музике и друштва. И зато мислим да сам добар, реалан критичар пивске манифестације.

Чини ми се да је Пивовашар из године у годину све лошији, пре свега, у својој "основној делатности" - понуди пива и понуди свирке; организационе ствари су годинама побољшаване, али су ове године обрнуле пун круг и обесмислиле ону блискост и спонтаност, које су Пивовашар до сад красиле.

Хајмо редом.

Пиво. Мање великих произвођача, изостанак малих пивара, и бесмислено високе цене, каракатерисале су овај Пивовашар. Уз назнаку, да се тај тренд појачава из године у годину. Нејасно ми је да многи пивари и даље не виде своју шансу за промоцију на оваквом месту, где сваког дана прође и по 100.000 људи. Не треба наравно чаша пива од 0,4 л да кошта петину вредности дволитарске боце из "Максија" (може по трошковима; али не треба омогућити ни џабе опијање), али је неприродно да кошта више него што би платили полулитарску флашу у најобичнијој кафани, која сем особља плаћа и много других трошкова, којих на Пивовашару нема.
Пивовашар не може и не сме да буде прилика да се брзо и лако заради: управо због велике циркулације људи и прилике да се проба много различитих пива, он мора да се у свим пиварама посматра пре свега као добра маркетиншка шанса.
Знам, организација кошта, а улазнице се не наплаћују. Знам, коштају струја, штанд, људи... Кошта и музика. Али, у обичној кафани, поред плата, струје и инвентара, кошта и порез, и закуп, и санитарни преглед, и стаклена чаша, на пример. Дакле, пивари: уоброчите се, и искористите Пивовашар да представите најбоље шта имате, по повољним ценама. Па и да будете на губитку, јер сте ви платили музику, то је дугорочна добит, јер сте освојили нове љубитеље вашег бренда.
Или: шта мислите зашто онолико младих седи изван ограде Пивовашара и пије пиво купљено у "Максију"? Да се потрудите да њих доведете унутра? Ценама, на пример?

Музика. И у овом сегменту опада квалитет, а неретко ми изабрана врста музике никако не иде, ни уз вашарску атмосферу, ни уз пиво. Етно фазон је у реду, али у 18 х поподне, док ове техно и реп "музике" (опростите мени старомодном, али ту М од музике нема), треба да иду после 1 иза поноћи, кад су они који остају довољно пијани, дрогирани или бар уморни.
Неке бине са којих се алтернативно пушта музика, мини забавни штандови? То мени неко пожелео да личи на "Егзит"? Е па неће моћи. Послушајте мене старца и баталите то мешање звука. Један звук, добар звук, чврст звук. Звук мора да иде уз пиће, звук мора да одговара пићу: ако већ пијуцкам пиво, хоћу да чујем турирање мотора, ако слушам "Бистрик" нагињаћу дуњу или кајсију, ако се разумемо.
Реално, иако сам свестан да многе Пивовашар привлачи управо зато што је улаз бесплатан, ја би радије платио као ове године, па да слушам неку стварно добру музику (улазница ни за један концерт не кошта 200 или 300 динара), него да за џабе слушам штагод.

Организација. Е сад ћу да будем груб. Је-ба-ле вас кар-ти-це! Та измишљотина, та бесмислена трка са "Егзитом", то је нешто најгоре и најглупље што сте могли да урадите. Знам, знам, делује фенси. Али, бре! Пивовашар је све, само не фенси (питај оне због којих сваки део уз ограду смрди на урин). Бесмислено губљење времена и живаца посетилаца. Најпре, стоји се у некаквом реду (а без правог реда, како то обично бива на таквим манифестацијама) да би се уплатило први пут, и најмање још једном, да би се подигао преостали новац на крају. Плус, у реду се чека ко зна још колико пута за доплате, јер не могу сви (већина?) да процене колико ће потрошити. Онда, малтрет са размишљањем колико пара имаш на картици и да ли је то довољно за наруџбину. Па наручиш пиво, али се на каси види да ти за туру, рецимо, фали 20 динара. А неће моћи, батице: остави пиво, назад у други ред да доплатиш, па тек онда дођи по пиво. Сад топло. Убиство за штимунг, опуштеност, спонтаност. Притом, картицом се практично плаћа само пиво - храна, кокице и сл. опет иде кешом. Чему онда картице? Да се убрза плаћање због враћања кусура? Па разлика је у 10-ак секунди! И да узмеш 3 туре за вече, то је много мање времена у плаћању, него што утрошиш у реду за картицу. Можда је разлог боља контрола продаваца? Мало разумљивије, али, опет - што по грбачи посетилаца. Издавање картица приде поскупљује целу организацију (људи, опрема, материјал). Боље да се тај новац уложи у нешто од овог шта сам претходно поменхуо.
Варијанта са одвојеним улазом и излазом ми се свиђа

Хигијена. Не знам да ли више смрди око ограде или у оним јавним тоалетима, и срећан сам што пиво пијем у малим количинама, па немам потребе да се издвајам у циљу обезбеђивања кружног кретања материје у природи. (Ужасно ми је и што цео парк који окружује некадашњи СИВ у време Пивовашара служи као ВЦ, али, та тема већ спада у домен нашег самопоштовања и поштовања институција и прелази обим овог поста.)
И да, кад се већ чисти унутар ограде Пивовашара, требало би да се чисти и около. Не само због оних младих што седе изван ограде, а праве исто или веће ђубре. Него, и због полицијских коња, који делују и атрактивно и превентивно, али - серу. Сад, мени је јасно да је онима одваљеним од алкохола свеједно да л` ће да се уваљају у људско ил` коњско говно, али има нас релативно трезних, који баш не уживају у прескакању поголемих мина.

И једна ситница за крај. Други пут, кад постављате ограде и у њима капије, гледајте да испред не буду ископане рупе. У мраку и у гужви, сломиће неко ногу. А, да. То није до вас, вама је битно да нико никог не избоде унутра.


петак, 20. јун 2014.

ШТЕТОЧИНЕ

Ропац фудбалског клуба "Црвена звезда" није ни случајан, нити део белосветске завере, није ни последица санкција и немаштине, нити плод неуког вођења спортског колектива. Убијање "Звезде" извршено је плански, стратегијски, на исти начин, као убијање целокупне српске привреде: задуживање под маском преживљавања, уништавање "производа" уз бројна оправдања која немају везе са струком, недомаћинско вођење које за последицу има осиромашење... 

Када све постане толико црно, када се дотакне само дно као последица претходног "чинодејствовања", онда се, однекуд, појави "спас" за гиганта за ког се до тад чинило да нема другог решења сем гашења. И тај  "спас" дакако има цену - то су објекти и земљиште у власништву,  који се могу искористити много боље него за "привредну актривност" посрнулог гиганта. Колико пута је до сад тај хајдучки, отимачки сценарио, уз свесрдну помоћ политике, виђен у Србији? И, јавља ми се, колико ћемо га дуго гледати?

Кад кажем "свесрдну помоћ политике" - па, политика је овде одавно постала услужни сервис за омогућавање личног и породичног богаћења, напретка, лечење комплекса ниже вредности, изигравање "газде у селу"... А "корисници" услуга политике су у огромном броју случајева у ствари сам талог српског друштва, по свим мерилима, који на други начин не би могли да се одлепе из балеге, која им чини природно станиште, и постану други људи - што је циљ који знањем, способностима, образовањем... никад не би могли да постигну.

У случају "Звезде" - фудбал може да се игра и на некој пољани, каква нам је лига, такав стадион је сасвим у реду, на које је гране клуб доведен - пољана је и више него добра; али не, не бригајте, није домаћа "Маракана" под знаком питања, не мислим да ће ико селити "Звезду" одатле, али, земљиште около и обећавајућа инфраструктура трибина стадиона... ту се "бизмизмени" спасиоци већ облизују к`о маче на млеко.

Да се не лажемо: исто би се десило и "Партизану", да има што и "Звезда". Или да окренем - десиће се, чим се реши спор око стадиона.  Живи били, па видели. Не ликујем и не навијам да се то догоди - али знам да ће се десити, ако се брзо и енергично не стане на пут.

А то стајање на пут не подразумева "лек" за посрнули ФК "Црвена Звезда" и, такође угрожен, КК "Партизан". То подразумева план за спорт у целини. Да се политичари и тајкуни трајно и ефикасно изместе из спорта. Да се и Нови Сад, Крушевац, Ниш, Крагујевац, Ужице, Ваљево... (и тако даље) учине одрживим спортским срединама. Да се ни једна лига, ни у ком спорту, не сведе на "Кроацију и пачиће" (сећате се хрватског националистичког спортског експеримента са неславним крајем?).

И то је сценарио који је потребан за сваку друштвену и привредну област у Србији. Само тако може доћи до оздрављења, и промене става и корисности за народ. Знам шта би требало. А да ли ће до тога доћи? Не верујем, искрено. Јер су они који су задужени за остварење тога - управо они медиокритети са почетка ове приче...

Они, који су од Србије направили ортачко друштво; који сад и без да им неко тражи, по аутоматизму, глуме тркача на тендерима, јер знају да ће им се вратити кад њима затреба; који су основали приватне Универзитете да би на њима могли да добију "образовање" (читај: доказ о образовању) које немају и које никад у нормалном систему не би моглиу да стекну; они који се за власт грабе само да би могли да глуме газду у свом селу, да их вуку за рукав за "нађи ми посао", а да они тако осете сопствену снагу и моћ, или да од буџетских пара шенлуче по кафанама, имају плаћен мобилни, шофера и секретарицу; они који на ангро доводе "спасиоце" и "месије" из иностранства без да је деценијкама икакав ефекат од тога Србија имала - сем, опет, личног богаћења дружине која је "наместила посао"; они који су до јуче у опанцима гацали по блату, а сад децу шаљу на школовање у иностранство како би им "купили" статус, док већина Србије деци нема ни патике да купи; они који деценијама нису понудили - а још мање спровели - ни један реалан, одржив, конкретан, свеобухватан план, којим би бар део проблема Србије био решен. Они да учине неко добро Србији?

Не. Они су штеточине, и са њима тако треба и поступати.



четвртак, 10. април 2014.

БОРИС ТАДИЋ - ДИЈАГНОЗА ЈЕДНЕ ПАТОЛОГИЈЕ


Колико је гована спреман да поједе, и шта је све способан да уништи Борис Тадић, само да би имао мало власти, мало тапшања по рамену, мало "важности" и да се мало пита за нешто?

Колико је Борис Тадић спреман да се ниско спусти - од фелације, до љубљења стопала - да би измирио непомирљиво, спојио неспојиво, избрисао очигледно... да би могао несметано да износи своје "визије" и "мишљења", до којих, најчешће, није стало ником живом, па ни оним кравама које је мазио?

Тај патолошки егоцентрик, болесни политички егзибициониста, уништио се све чега се дохватио, све што је могао да уништи, и иако је више пута бачен у блато - и на председничким, и на страначким изборима - одбио је да се повуче из политичког живота док још има зену ауторитета као бивши председник Републике. То нагони на уверење да постоји озбиљна дијагноза у случају  Борис Тадић, али да је, на жалост, лечење уместо у специјализованој установи, спроведено у јавном животу Србије.

Борис Тадић је директни и највећи кривац за све што се у Србији дешава последњих 8 година: управо због болесне опсесије да има власт и да се за све пита. Тешко је рећи које је зло прво учинио, јер свако које је чинио, водило је другом, и круг се тако затварао, чинећи перпетуум мобиле људског и политичког бесчашћа.

Док је био на челу Србије, мешајући се, незвано и неуставно, у све - постигао је највеће задужење Србије од "демократских промена" наовамо.  Ни од каквих марифетлука, рачунајући и пуштање на слободу у другој држави за двоструко убиство осуђеног убице, који је усто у бекству - није се устручавао, само зарад изборних поена и политичког рејтинга. За то време Србија је урушавана, постајући жртва масовне тајкунизације - људи који су били чланови или у блиској вези са његовом странком (или боље речено његовом интересном групом у странци) богатили су се брзо и дрско, на невероватне, по правилу нелегалне начине. Док је већина становништва рапидно осиромашивала. То је његово прво убијање демократске идеје и шансе у Србији.

Док је био на челу Демократске странке, од луче вишестраначја направио је компромитовану, корумпирану организацију, из које су бежали они обични, нормални људи, одани демократској идеји, искрени борци за демократизацију Србије. ДС се после Тадићевог ваљања у катрану и перју, двапут, после чега би се свако нормалан повукао у дубоку илегалу бар десет година, да се све заборави - коначно распала на "три половине". Безвредне, безутицајне, слабашне странчице, које сад служе само као украс у илузији вишестраначја. Његова је директна "заслуга" и човек који се сад налази на челу бедног остатка ДС, а који му је, опет, из личних мотива и разлога, "помогао" да се догоди шта се догодило. Тадић би комотно могао да парафразира Месићеву историјску изјаву: "Посао сам обавио, Демократске странке више нема". То је друго убијање демократске идеје и шансе у Србији. 

Следеће Тадићево убијање демократске идеје и шансе у Србији је давање "вештачког дисања" странкама које су Србију водиле до 2000. године, на челу са Социјалистичком партијом Србије. Директно је, из најнижих побуда и користољубља, политички васкрсао људе - или "људе" - којима је требало судити, за злочине против сопственог народа и државе, и неких других народа. Уместо тога, дао им је својеврсну амнестију, кроз демагошку форму "историјског помирења", изједначивши оне који су се борили за бољу Србију, са онима који представљају једно од највећих зала Србије. Тако је од кандидата за робијаше добио политичке уцењиваче, који су више него добро искористили "другу шансу" пресвукавши се у највеће борце за народни, национални и државни интерес.

Његово наредно, а сигуран сам не и последње, убијање демократске идеје и шансе у Србији, је његов "политички васкрс" у форми некакве странке "отпадника" од матичне ДС. Најпре оснивањем, а потом и "деловањем" те организације, коначно је и неповратно доказао и свој људски и политички "карактер" и "морал", као и разлоге постојања НДС. А то је - давање илузије демократичности једнопартијској власти и илузије легитимитета истомислећој Србији само интересно раздвојеној у пар странака.

Борис Тадић се тако уписао на високо место историје бесчашћа и неморала у Србији.