"СРПСКА МАЈКА" И ЊЕНО РЕТАРДИРАНО ДЕТЕ

Мислим се нешто, какав ли је дил сад у питању?

Осуђена "криминалка" - криминалац женског рода - (уз чињеницу да јавност и даље верује да је добила преблагу казну због политичких веза са врхом државе), против које се и данас воде неки судски поступци, а која је, сасвим случајно, удова криминалца и ратног злочинца; један од симбола музичког и културног шунда и моралног суноврата; "трендсетерка" и "српска мајка" из некакве србијанске вукојебине; блиска пријатељица једног од симбола српске бахатости оличеног кроз жирафу;  ничимизазвано другарица из детињства актуелног премијера, који се опет магијом извукао за политичке и криминалне активности у прошлости - крештаће БЕСПЛАТНО за васколику србијанску и гостујућу популацију на дочеку Нове Године на Тргу Републике у Београду.

ОК, рећи ћете: пара несумњиво има као плеве - и од мужа је остало; и од муљавина у "Обилићу" искипело; дају ту и неки криминални пајтоси добровољно и "добровољно"; плаћа и српска стока, културно убијена у појам и морално разјебана, управо од стране ментора те исте "српске мајке"... Може, дакле, бесплатно - али, зашто?

У земљи Србији, у којој је сав животни успех сведен на заузимање политичке позиције, шењења уз колено политичара "на позицији", или изигравања супозиторије у шупку ауторитарног политчара - ништа није бесплатно. Дам ти од народне муке, да би ти мени вратио пола, па смо обоје добри... Систем управо и функционише тако да неки не морају да плате на мосту, али плаћају на ћуприји, и обрнуто.

Да ли је ово новогодишње "џабе", у ствари, враћање дуга "српске мајке" за ону благу казну, за исфорсирано одржавање "на сцени", за непрегледање имовине наслеђене од кримоса и ратног злочинца и основа њеног стицања, "хвала" за непокретање нових судских поступака?
Или се под демагошком паролом "Ђилас је опустошио Београд, нема да се плати за певање, али ми ћемо вам дочек обезбедити бесплатно" овако припрема терен за изборе? Народу, успешно баченом у потпуни очај и испод сваке линије егзистенције се, у недостатку хлеба, нуде само игре? Да мало замажемо очи пред још једним вађењем из неуспешног вођења политике и економије, упакованом у обланду "болних реформи"?

Коначно, да забијемо још један глогов колац у ово мало преосталог интелекта и разума у Србији, јер интелектуални инфериорци и морални патуљци могу да владају само заглупљеним и убијеним народом...

НОВИНАРСКО (НЕ)АУТОРСКО (НЕ)ДЕЛО

Министарство просвете, науке и технолошког развоја је у сарадњи са Заводом за интелектуалну својину (ЗИС) припремило измене Закона о ауторским и сродним правима, којима предвиђа да се “дневне новости и друге вести које имају карактер медијских информација” убудуће не сматрају ауторским делима!

"Сјајно" решење у склопу плана за потпуно убијање новинарства у Србији! Не знам под чијим утицајем - да ли, рецимо, новокомпонованих медијских могула, "газда" и тајкуна, који о медијима знају таман толико да им зацакле окице кад осете лаке новце, а пиша се смежура кад лова престане да пристиже; или, рецимо, новокомпонованих "уредника", којима је идеално решење да се преписивање озакони, како би мирни могли да "уштину" на платама и хонорарима и одатле финансирају сопствено алкохолисање и нерад, осим рукохватања подобних сарадница за задњице и друге екстремитете.

Море, да вам маму мамину, свима на гомилу! Бандо разбојника! Серем вам се на памет, школе које сте завршили, морал и поштење!

Новинарски (реч, глас, снимак, фотографија...) рад је оригинално ауторско дело, и сасвим је небитно колике је дужине и да ли је информација потенцијално доступна и другима који се баве истим послом.

И уместо да се форсира стварање ауторских дела - како би се ово преписивачко бављење неуких људи (који се лажно представљају као новинари) стварношћу и креирање копија за чију су поплаву заслужни само и искључиво политичари и "бизмизменови", искоренило - ради се супротно. Широм се отварају врата даљој варваризацији медијског простора, свођењу медија и информације на хипнотизерске "риалити шоу" програме и њихово препричавање, банализацији квалитетне медијске информације и обесхрабривању и дестимулисању сваког ауторског новинарства.

Ви, "господо" политичари и тајкуни, овиме у ствари желите да у срце новинарства забијете глогов колац, и тиме коначно добијете оно на чему већ дуго радите: да медији у Србији буду само ваше огласне табле и да вас не дирају,  а опозицију/конкуренцију да "закаче" само кад вама дуне и под вашим инструкцијама. Јер, сутра ће опозиција бити власт, а конкуренција партнер...

КУРЧЕВИТИ СРБИ, БЕЗ ВИЈАГРЕ

Курчевити Срби. Народ најстарији, после амеба. Народ небески. Косово 1389, и пораз који је у ствари победа. Јер је "наш херој" распорио "ону њихову пичкицу", уз девизу "кољи вола за кило меса". Јер мит.

Курчевити Срби. Њима је највећи, и увек дигнут. Јебу, па растурају, а оне само цвиле и траже још српског паламара. Ту силовања нема: она сама иште, иако то можда не зна. Буздован Краљевића Марка, који није био турски слуга и подрепаш, омиљена је српска парабола, после секире - којом кум куму није скратио живот због власти и сласти... јер кумство је, ипак светиња. И после, наравно, виљушке - јер Срби нису јели из валова, као она стока германска, већ о`ма` виљушком. Јер православци.

Курчевити Срби. Сами, против целог света, наравно - на светлој страни, поваздан. Кад год. И где год. Често, најчешће, сами, али праведни. Мученици. Чак и они који највеће српске светиње и интересе бране у Београду. Јер патике. И кад бију жене, децу  и педере. Јер мотка из раја. И кад серундају из кафане уз месиште и ракијчину. Јер мотика одвратна.

Курчевити Срби. Од свих епопеја, две су "прве међу једнакима". Косово 1389, грдно губилиште кад одоше Србљи у небеса, и Цер-Колубара-Солун (1914.-1918.), после чега Србљи жртвоваше државу за подјармљене Словенце и Хрвате, који то пак више пута врнуше ножем у леђа, а и у пределу гркљана.

А кад вијагре за курчевитост нестане...
Светле епопеје потамне. Образовање је, очигледно, страдало још раније.
На примеру једног истраживања агенције "Нина медија" за ТВ Прва (од 30. октобра до 4. новембра на узорку од 1.200 испитаника):

1. Које године је избио Први светски рат?
- 1941. вели 8,4 одсто; 1912. мисли 5,9 одсто; 1918. наводи 4,4 одсто; 1913. године - 3%! Само 44,4 одсто зна да је то 1914.година.
Није ли то ОНАЈ рат, без чијег помињања ни једно славље не почиње, за које страданије се везује свака српска судбина од почетка ХХ века наовамо, опеван у песмама и песмама (не мислим на Винавера, на пример, а и ко је тај)? Кад је почео? ЦВРЦ, ПРЦ!

2. Ко је одговоран за Први светски рат?
- "не знам" - 48,5 одсто; "појединац" - 27,7 одсто; "нека држава" - 22 одсто; "остало" - 1,9 одсто.
Уз овакво знање, врло лако је пласирати тврдњу да су одговорни Србија и Срби и да их треба перманентно кажњавати, бар наредних неколико векова. ЦВРЦ, ПРЦ!

3. Ако је појединац одговоран, ко је то?
- Гаврило Принцип (25,4 одсто); Адолф Хитлер (1,8 одсто); Франц Фердинанд (0,5 одсто). 
Мучени Гаврило јесте, сва је прилика, заср`о. Ал` што је Адолф уср`о мотку, као каплар и пуковски курир... ЦВРЦ, ПРЦ!

4. Ако је одговорна нека држава, која је?
- Аустроугарска (10,5); Немачка (5,8); Србија (1,6); Велике стране силе (1,4); Турска (1,3); Аустрија (1,3).
Добро, овде смо већ мало ближи истини. Мада, мукице Турци,  дежурни српски кривци за све лоше, надрљаше овде, ни криви ни дужни. ЦВРЦ, ПРЦ!

5. А ко је највећи српски јунак из Првог светског рата?
- "не знам" (60,9 одсто); Живојин Мишић (15 одсто); Степа Степановић (6,8); Карађорђе (3,5); остало (2,4); Гаврило Принцип (2,3); Радомир Путник (1,5); Милош Обилић (1,0 одсто); Петар Бојовић (0,9 одсто).
А и како би знали ко је највећи "првосветскоратовски" јунак, куд толико највећих јунака у јуначкој историји Срба и Србије? Тако се, некако, ушуњаше и Карађорђе (због оног "кара", гарант!) и Обилић... А можда и јесу, јер у Србаља, рат је непрекидно стање. ЦВРЦ, ПРЦ!

6. Која је историјска улога Гаврила Принципа?
- патрота (28,2 одсто); јунак (24,4 одсто); атентатор (22,7 одсто);  убица (3,2%); без одговора (19 одсто); "остало" (2,4 одсто).
Реално, овде се свака прошлост мало-мало изнова преиспитује, бели постају црни и обрнуто, све на по неколико година... ко би онда принципијелно знао ко је и шта је Принцип? ЦВРЦ, ПРЦ!



Е, моји Срби. Какви сте, колико сте образовани, колико знате и умете - добро још уопште и постојите.

ЗВЕЗДА, ПАРТИЗАН И ПОМАХНИТАЛИ "НАВИЈАЧИ"

Потпуно идиотска замена теза у случају нереда на утакмици "Ц.Звезда" - "Партизан". Кажу: "Ц.Звезда" је, као организатор, крива јер је уместо 700 редара ангажовала њих (само) 312.

Да ли сте, господо из ФСС и Полиције (ма, са било ког нивоа и из било ког органа власти), заиста толики морони или се само правите? И ако сте морони - да ли сте рођени као такви, или сте таквима постали као последица ратова 90-их?

С једне стране имате хиљаду-две (или више?) помахниталих професионалних силеџија, с једином животном мисијом (или наредбом?) да направе хаос, пребијају, изазову екцес, убију... и то им, посебно јер је "подложено" ирационалном мржњом, не представља никакав проблем; са друге стране очекујете да им се супротставе "редари", махом пензионери који цепкају карте, или некакве приватне службе обезбеђења, чији рад није законом дефинисан, и у чијем су саставу најчешће ликови истог профила као они којима треба да "изађу на црту"?!
И уза то, једино "паметно" шта имате да урадите, је да суспендујете два стадиона? Насилнике, лудаке, манијаке ће зауставити то што пир не могу да изведу на трибинама? Да, бре: ви сте заиста морони. Можда и криминализовани морони.

Господо драга, решења су много једноставнија и много ближа, него што ви то желите да покажете.

За почетак, примените законе које имамо.
За наставак, предложите строже законе.
Без неке посебне муке, можете да спречите да се на било коју утакмицу унесе мотка или пиротехника, чак и упаљач.
Без неке посебне муке можете да региструјете изгреднике и да им ускратите право да дођу и на једну спортску приредбу, макар то била и трка троколица.
Није превелик труд потребан ни да се онај ко направи било какав изгред на било ком јавном догађају (не само спортском) пошаље на 20 година тешке робије... Само треба мало построжити Кривични законик, а мислим да вам свакодневни живот даје довољно разлога за то...

И да: потпуно исти третман треба применити према силеџијама "с ове стране" спортског терена, барабама попут Миладина Ковачевића.

ЈОВАНКА И СРБИ

Могу, негде, да разумем погане мотиве што је Јованка Броз до 1990. била одстрањена из јавности, као непријатни сведок борбе за власт комунистичких подрепаша после Титове смрти.

Могу да разумем и да се у хаосу Милошевићеве Србије, од 1990. до 2000. питање где и како живи Јованка Броз никако није постављало, с обзиром на судбину свог становништва држава, које су кроз беду и смрт настајале од Титове Југославије.

Никако, међутим, не могу да разумем, да се за потоњих 13 година "демократских" режима после Милошевића, удовица покојног председника, третира на начин на који су је третирали.

То је део где не разумем. Али, иза несхватања, долази гнушање; сад, кад после њене смрти, сви који су могли да промене њену судбину лаганог гашења под тешком болести и нехуманог живота у мемљивој полусрушеној кући - крећу да се пренемажу. Да је жале. Да се утркују у емпатији.

Супер, сахранићете је негде поред Тита, у "Кући цвећа", истој оној коју сте с почетка 90-их, и почетка ваших тад опозиционих политичких каријера, хтели да откопавате и мртвог Тита (ако га тамо уопште има, сећате се?) селите на гробље.

Опраћете савест?
Могуће, јер, с обзиром да су вам образи к`о гузица, за ту работу вама је довољно неколико листића гуз-папира.

Али, мени је то све љигаво и тужно.

Да се разумемо, о Јованки Броз немам посебан став. О Титу сам имао, јер сам одрастао под утицајем деде, краљевог официра. О Јованки не, иако сам свашта о њој чуо, и доброг и (још више) лошег. И да је ратни херој, мајор, и да је дама која је Титу у свету давала посебан "шмек", и да је покондирена личка сељанка, и да је бескрупулозна...  Али, да се не бавимо гласинама, већ да препустимо историји да сабере своје оцене?

Мој "став" је - Јованка Броз је била једна заборављена, болесна бака, на чијем је примеру "демократска" Србија показала и шта је и каква је, како третира старе људе, како се односи према својој прошлости; а Срби, још једном у историји, манифестовали колико им је лако да одсеку главу ономе чије су стопе донедавно љубили, и да од обожавања искреирају мржњу или равнодушност, а не знам шта је горе.

Оно шта ме додатно љути је чињеница да је Јованка, у неку руку, персонификација лошег и недостојанственог живота огромног броја старих људи у Србији.
Што ће рећи, ако сте могли да се понашате као скотови према једној болесној баки, која је случајно била жена доживотног председника, коме сте се, неки од вас, а ваши очеви сигурно - понизно, додворашки клањали... Шта да очекује обична бака у Србији?

Имате ли појма колико обичних бака цркава у немаштини, гладно, болесно, заборављено? Или их се сетите само у време предизборне кампање, када се сетите и нас осталих, који, бар док не дођемо у дубоку старост, имамо неку снагу да се боримо за пуку егзистенцију?

САБРАНА (НЕ)ДЕЛА: ЗАШТО ЂИЛАС ЈОШ НИЈЕ УХАПШЕН?

Последњих дана набрајају се греси бившег градоначелника Београда. Ја подсећам на моје писаније из три дела, настало првих дана јула.

Зашто Ђилас још није ухапшен?
Прилози за Тужилаштво. Дан први.

Валидатори и малтретатори.

Без поштовања законске процедуре, сумњивим уговором, коме недостају битни елементи, уступио је право наплате и контроле наплате јавног превоза фирми без реалних референци. Потпуно непотребно (пословно и логички), издвојио је део послова из ресора ГСП и Дирекције за јавни превоз, и већи број људи оставио без посла, неке приморао на преквалификацију, а неке принудио да се под неповољнијим условима запосле у приватној фирми сумњивог статуса.
Да би тој фирми осигурао договорени профит (не уговорени проценат!) у процес обезбеђења наплате укључио је једну градску службу (а реално паравојну формацију Демократске странке), "Комуналну полицију", која је неретко и пребијала људе, а пошто ни то није било довољно, уследиле су класичне мафијашке претње, смањење броја возила, и додатно срозавање и овако ниског квалитета јавног превоза.
Како су се и те мере показале неефикасним, о трошку Београђана је увео додатне контроле, оптерећујући и овако потрошени буџет новим давањима, иако је посао контроле поменутим Уговорон пребачен у надлежност приватној фирми.
Иако возила нема довољно и често су технички потпуно неисправна и неусловна, суманутом одлуком да се улази само на предња врата (опет ствар наплате превоза, дакле, приватне фирме!) додатно је утицао на и овако низак квалитет јавног превоза, па је из буџета града (!) потрошио огромна средства за обележавање возила налепницама "улаз" - "излаз" (без претходне провере да ли је затамљење целог стакла на првим вратима и онемогућавање прегледности у ретровизору - безбедно; а није) и на још недотупавије налепнице "Возило са сталном контролом" (никоме нормалном није јасно шта то значи). Нико од грађана не зна ни која фирма је, ни како, ни зашто, добила тај посао обележавања.

Зашто Ђилас још није ухапшен?

***

Зашто Ђилас још није ухапшен?

Прилози за Тужилаштво. Дан други.

Трамвајем у XXII век.

"Решавајући" проблем саобраћаја у Београду, градоначелник Ђилас је:
1. Набављао аутобусе, често недовршене (пожуривале се испоруке због разних избора) и технички неадекватне (ко зна због чега; мени на памет падају разне рповизије и даривања), који због кварова веома често "испадају" из "шихти" усред шпица и који сада, после веома кратке експлоатације, изгледају као да су прошли ратиште.
2. Набавио трамваје који су - само "лепи". Иначе због својих техничких карактеристика стају на сваку већу кишу или снег, а такође не могу да савладају неке деонице београдске трамвајске мреже ("чувени" успон крај Калемегдана, Славију, Душанову улицу, Бул. Војводе Степе...), због чега се сад наврат нанос праве планови о реконструкцији тих улица.
3. "Реконструисао" улице по Београду са сумњивом логиком и неадекватном финансијском документацијом. Ушао је у легенду као "дрвосек из Булевара", мада се после грађанског протеста показало да нису морали сви платани да буду посечени; сигуран сам да би још здравих платана било сачувано да је протест потрајао. Поплочани тротоари су у највећем броју случајева изгубили изглед и функционалност још у гарантном року, па би било интересантно видети по ком су критеријуму и како извођачи добили посао.
4. Реконструисао "Газелу", али на парче. Тек сад сазнајемо да неки делови моста, забога, нису били урачунати у понуду! Доста тога урађеног такође је попустило још у гарантном року. Пошто од обећане комплетне реконструкције није било ништа, логично је питање - зашто је оно шта је урађено плаћено тако скупо?
5. Смислио план изградње Београдског "метроа", тако што се вероватно уз вечерицу и пићенце (можда у оном Дубаију?) договорио са неком француском фирмом. Иако је и лаику јасно да је метро за Београд стратешко питање и да је са становишта саобраћајне будућности једино логично градити га као класичан метро, потпуно и апсолутно независтан махом подземни систем, форсирајући невероватну журбу, изабрао је прве који су се јавили, а до сад су нам предали једино планове који суштински постоје још из доба Бранка Пешића.
6. Изградио баснословно скуп и са становишта саобраћајне хитности апсолутно непотребан Мост на Ади. Уместо прављења јефтине алтернативе "Бранковом мосту" (који је црна саобраћајна рупе посебно од кад је дата идиотска - или дебело плаћена - дозвола да се на месту ЦК направи тржни центар), на месту где није потребно градити (или не све) приступне саобраћајнице, у сред тешке економске кризе, изабрано је да се прави чудо од моста (саобраћајно потребан можда тек за 50-ак година) за који нема ни једне приступне саобраћајнице, па су и градитељске "егзибиције" са стране старог Београда додатно поскупеле посао. Да апсурд буде већи, у време власти његове странке на републичком нивоу, промењена је одлука о премошћавању Саве па је тај мост постао саобраћајно још мање потребан, а истовремено отворена потреба градње још једног моста.
7. Тротоари (посебно у Новом Београду) упропашћени одвајањем бициклистичких стаза, за чије обележавање су дате велике паре, а које се сад нити виде нити прописно користе. С друге стране, многи тротоари нису реконструисани и стоје разваљени од изградње стаза, а у многим деловима града тротоара и нема.
8. Зонирао је град за паркирање, омогућивши предузећу на чије чело перманентно доводи своје најпоузданије људе, да стиче противправну добит, јер је Уставни суд огласио доплатне карте као неуставне. Уставни суд је, наравно, заћутао када је "доплатна" карта постала "дневна" карта, иако у редовном систему наплате паркирања такву карту није могуће купити.

Зашто Ђилас још није ухапшен?

***

Зашто Ђилас још није ухапшен?
Прилози за Тужилаштво. Дан трећи.

Преко Аде до слободе

Када је, после Другог светског рата, требало повезати Београд са Земуном - јер су и друмско-трамвајски мост Краља Александра и железнички мост срушени у рату - много дилема није било. Пред нарастајућим Београдом поставио се задатак да саобраћајно и стратешки изађе на леву обалу Саве, а и земља и град били су исцрпљени и разорени ратом. Што ће рећи - без пара. Путнике су са једне на другу страну реке превозили бродови, а сви Београђани знају шта се десило са "Нишом".

Зато је изабрана најјефтинија варијанта која испуњава само критеријуме издржљивости и поузданости. На постојећим стубовима носачима срушеног друмског моста сазидано је дозлабога ружно мостовско црево. Ружно, али: сврсисходно и јефтино. Без икакве потребе да се раде тзв. "приступне саобраћајнице" и тако повећавају трошкови.

Годинама после тога, постављало се питање изградње моста који би био алтернатива том ружном, али ипак популарном "Бранковом" (названом не по самоубиству Бранка Ћопића, већ зато што је продужетак Бранкове улице). Мали, гвоздени мост, сад трамвајски, довучен још током рата негде са Тисе, и тад и сад био је неозбиљна ставка у свим плановима, због слабе пропусне моћи и никакве инфраструктурне повезаности, а "Газела" је већ предалеко.

Е, онда се појавио велики градитељ, Драган неимар Ђилас, жељан да себе стави раме уз раме са Бранком Пешићем и Живорадом Ковачевићем.

Мука је била само у томе што су њих двојица водили Београд у време релативне економске стабилности - па се ипак нису расипали новцем - а већ од 1990. године наовамо нити Београд има нормалан буџет, нити Србија здраву и одрживу привреду, нити цео свет економски развој.

Кризна времена захтевају кризне мере: учили ме још давно у економским предметима на Правном факултету. Рачунам да они који су студирали економију знају ипак нешто више од тога, али, и само логика здравог, одрживог, домаћинског вођења једне породице и старања о добробити своје деце овде може да буде од помоћи барабар као наука. Само што је домаћинство - Град, а деца - Београђани.

Елем, усред тешке економске кризе у свету, иако има повећу рупу у градском буџету, коју попуњава кредитима, иако је суштински 2/3 Београђана озбиљно сиромашно - врли нам се градоначелник досетио да постави себи споменик за живота. Изабрао је енормно скуп и кредитно врло захтеван пројекат: изградњу моста - саобраћајно недовољно оправдивог у овом тренутку, грандиозног по изгледу и цени, и другоприоритетног по локацији. Са све изградњом грађевински изузетно сложених - опет, дакле, прескупих - приступбних саобраћајница, којих нема ни са једне стране реке које спаја.

И тако, уместо преко потребне алтернативе "Бранковом мосту", са захтевом да притом буде јефтина и одржива, добили смо чудо са пилоном. На месту где неће бити од превелике користи, бар у наредних 30-ак година. Обашка што је у исто време влада, коју је водила његова странка, променила стратегију премошћавања Саве, па ће бити потребно градити још један мост. А ни тај неће бити алтернатива саобраћајно и грађевински угроженом "Бранковом". И обашка што сви планови за метро предвиђају прелазак прве линије преко Саве баш у нивоу "Бранковог" - па је ту потребно градити и метро мост. Мост на Ади има приступ за метро који ће у најбољем случају туда проћи за 20-ак година. Дакле, опет промашена инвестиција.

Београђани ни у једном моменту нису добили извештаје независних ревизора, о томе колико реално кошта тај мост, а колико приступне саобраћајнице. Ни у једном моменту није било независног мишљења о томе где треба градити мост (а требало је!) и сврсисходности локације која је изабрана, са становишта хитности и нужности, а не потреба Београда за 30 или 50 година.

Зашто Ђилас још није ухапшен?

ЗАЈЕ-СРБИ-БАНЦИ-ЈА

 

Ова држава је зајебанција.
Овај народ је зајебанција. 

Политичари нас замлаћују Косовом и Европском унијом, а да ни сами не верују да ће Косово икад више бити српско, нити да ће нас ЕУ примити у своје редове као равноправну чланицу. За то време, држава улази у зону банкрота, огроман број људи остаје без посла, а још више њих нема шта да једе. А наше премудре политичаре сваки западни трећеразредни дипломата може да позове на рапорт.

Послодавци и оно мало људи што запосле, запосле мимо закона, без пријаве, без нормалне плате, и понашају се према радницима као према робовима, јер их ни држава ни синдикати не штите. Комунална предузећа нам наплаћују услугу пре него што ће је пружити, и без обзира на њен квалитет. Порезници ти наплаћују порез, ма и на силу, чак и када ти држава у чије име и за чији рачун они наплаћују порез - дугује много више.

Лекари те лече кад желе и ако желе, често одока, а најчешће офрље. Судије суде по симпатијама, ако икад дођеш на ред за суђење. Полицајци чекају мито као обавезан вид комуникације.

Навијачи вежбају строгоћу и диктирају своје аршине понашања и државним органима и мирним људима. Гејеви мисле да је "понос" прошетати под троструким полицијским кордоном Београдом и упорно инсистирају на својој различитости уместо да проналазе сличности и тако се уклопе. Цигани могу да раде шта желе, јер ако им нешто приговориш, одмах гракну западне амбасаде и домаће НВО.

И тако редом...

Ова држава је, бре, зајебанција.
Овај народ је једна велика, исфрустрирана, болесна зајебанција.

Овде свако сваког зајебава. Зајебавају политичари, зајебавају послодавци, зајебавају комунална предузећа, зајебавају и порезници, зајебавају спортисти, певачи и старлете, зајебавају полицајци, сељаци на пијаци, зајебавају лекари, зајебавају и судије, зајебавају навијачи, зајебавају гејеви, зајебавају и остале мањине, зајебава богами и већина кад год јој се може...

Овде зајебава ко кога стигне, кад стигне, како стигне - а најчешће, најмасније што може. Толико, да ти огади живот у Србији и са Србима.

Што сам старији, више желим миран живот, а добијам супротно. Знам, ја сам се дебело зајеб`о што још 1990. нисам одавде отишао, али тако да никад више не видим ни Србију, ни Србе. Сад ми једино преостаје да свом детету не допустим да се зајебе.